Jednom ćeš prestati plesati. Više nećeš dolaziti u salu, kao ni obuvati omiljene plesne cipele. Nikada nećeš uzeti partnera za ruku, čuti glas trenera, pričati sa prijateljima… Ali, čuvši melodiju, po navici ćeš tražiti plesni ritam i znati šta se može uz nju plesati. Po navici ćeš paziti da uspravno stojiš, sa gore dignutim pogledom. S vremena na vreme ćeš da otplešeš jednu od mnogobrojnih figura kojih se sećaš i dan danas, smejući se nevidljivom gledaocu. Opet ćeš sanjati plesni podijum, kostime, strog pogled sudija koji simpatično đuskaju uz ritmove plesa. Uvek ćeš se sećati svojih prvih pobeda, poraza, osmeha na licima bližnjih, suza sreće i tuge. S ljubavlju ćeš gledati svoje diplome, brojati medalje, brisati od prašine nekada osvojene pehare. I naravno, bićeš uveren da će tvoja deca krenuti istim putem, u svet sjaja, lepote, gracioznosti… Jer ’’bivši plesači’’ ne postoje…

OSTAVITE KOMENTAR